Pisanje bih
zapocela temom koju smatram veoma znacajnom, i donekle, presudnom za izgradnju
dobrog odnosa sa detetom. Kasnije mozemo pricati o kreativnosti, o ucenju, itd;
ali sve to s pravom zauzima mesto nakon ove teme.
Izgradjen dobar
odnos, zasnovan na medjusobnom poverenju i iskrenosti jeste kljuc za sve dalje
aktivnosti. To nam je kao kada pri izgradnji kuce postavimo temelj. Kada je
baza tu, lakse cemo graditi dalje - praviti zidove, prizemlje, sprat; ali isto
tako kada temelja nema, slozicete se, mogu nam svi dalji radovi lako "pasti u
vodu". Dakle, tema o kojoj danas govorimo jeste iskren medjusobni odnos, kao
baza za sve dalje stvari koje zelimo postici.
Koliko
puta nam se desilo da kaznimo dete kada nesto iskreno kaze (npr. razbio sam
prozor u skoli)? Da li smo se nekada zapitali sta smo time dobili? Da li smo
kaznom popravili prozor? Da li smo time sprecili neku narednu
"gresku"? Sta smo time zapravo uradili? Sledece: da nam dete
naredni put ne kaze sta je uradilo, da pokusava samostalno da resava probleme
(cak i one za koje je nekada pozeljno da roditelj zna), da izgubi poverenje da
nam bilo sta iskreno kaze, i na taj nacin lisi sebe roditeljske pomoci i saveta
koji mu je najpotrebniji. Ovo su uglavnom najucestalije greske koje roditelji,
moram reci, nesvesno, cine i uvek sa najboljim namerama, kako se takve stvari ne
bi desavale naredni put. Medjutim, posledica ovakvog ponasanja je gubljenje
medjusobnog poverenja, tacnije, kao sto malocas rekosmo, temelja na kome bismo
bilo sta lakse gradili.
Sta
nam je onda ciniti?
Prvo
sto trebamo uciniti jeste setiti se da smo svi mi bili deca, i manje-vise radili
slicne stvari. Kada vam dete nesto iskreno kaze pohvalite iskrenost, time
sticemo poverenje i mogucnost da dete u nama vidi prijatelja, kome ce bilo sta
smeti reci i uvek dobiti savet sta da uradi. Saslusajte dete do kraja, pricajte
sa njim. Dajte mu savet. Njemu je to potrebno (npr. cenim tvoju iskrenost, sada
cemo ti i ja da popricamo o svemu, interesuje me kako se to dogodilo, zasto,
reci mi sve; ili, cenim tvoju iskrenost, to sto si uradio nije lepo, ali je
lepo sto si dosao da to podelis samnom, i sada cemo se dogovoriti sta cemo
uraditi).
Ovo su
postupci kojima otvarate odnos sa detetom, i na taj nacin omogucavate sebi da
vi budete ti koji ce detetu dati savet. Na taj nacin dete nece iz straha
traziti razumevanje u nekom drugom. I na taj nacin umesto sto prepustamo dete
savetima drugih (od koje ono dobija vise razumevanja), mi smo ti koji mu
postajemo iskren prijatelj i savetodavac.
Volela bih da podelite samnom svoje misljenje, u komentaru ispod ovog teksta, i ukoliko ste rade volje, svoje iskustvo u vezi sa ovom temom. Takodje, ukoliko ima nekih pitanje, rado cu odgovoriti.
Srdacan pozdrav do naredne teme....
